Intervju sa Univ. prof. dr. Michael Meyer
Institut za menadžment neprofitnih organizacija
Ekonomski univerzitet (WU) Beč
Profesor dr. Michael Meyer vodi Institut za menadžment neprofitnih organizacija na WU Beč i suosnivač je programa NGO Academy, koji se realizuje više od 10 godina. Na konferenciji Impact Days u Beču razgovarali smo sa njim o ekonomiji uticaja, društvenim i ekološkim investicijama i preduzetničkom obrazovanju.
Za početak, koji su vaši putevi i veze sa ekosistemom ekonomije sa društvenim uticajem?
Godine 2013. osnovali smo NGO Academy program sa ERSTE Fondacijom. Cilj je bio jačanje kapaciteta klasičnih NVO – ne samo kroz prenos znanja, već i kroz umrežavanje i izgradnju socijalnog kapitala među organizacijama u CIE regionu. NVO ovde rade u izuzetno teškim okolnostima – uz izazove u oblasti ljudskih prava, demokratije, socijalnih usluga itd. Nedavno smo počeli da šire obuhvatamo i socijalna preduzeća i startape sa uticajem, koji teže ostvarenju društvenih ciljeva, ali na finansijski održiv način. Osim što doprinose društvenom i ekološkom blagostanju, ova preduzeća podstiču i održiv ekonomski razvoj.
Kako vidite ekonomiju sa društvenim uticajem kao deo ukupne ekonomije?
Često se smatra nišom, ali ja bih to osporio. Kada pažljivije pogledamo mnoge profitne kompanije, vidimo da u svojim misijama daju prednost društvenoj ili ekološkoj vrednosti, a ne isključivo profitu. Čak i veliki igrači poput Google-a imaju ciljeve sa društvenim uticajem, npr. demokratizaciju znanja. Mnoge male firme nastaju s namerom da unaprede lokalnu zajednicu – obrazovanje, zdravlje, socijalne usluge. Profit im je potreban da bi opstale, ali motivacija je često fokus na uticaj. Ako ekonomiju uticaja definišemo preusko, delovaće mala – ali ona brzo raste i njena važnost će rasti u narednim godinama.
Koji su, po vašem mišljenju, ključni pokretači uspeha ili neuspeha preduzeća sa društvenim uticajem?
Ima ih mnogo: kompetencije, posvećenost, realna procena tržišta, biznis plan, finansijska podrška, kvalitetna partnerstva (posebno finansijska), specijalizovani finansijski instrumenti. Potrebno je adresirati društveni ili ekološki problem sa tržišnim potencijalom. Ponekad nedostatak u jednom segmentu može biti nadoknađen snagom u drugom – npr. ako osnivač nije ekstremno posvećen, ali ima tim koji to nadoknađuje. Lokalni ekosistem podrške pomaže, ali se može zameniti i međunarodnom podrškom.
Da li je teže voditi startap sa uticajem nego običan startap?
Mogu da odgovorim na ovo pitanje na osnovu istraživanja koje sam sproveo zajedno sa kolegom Peterom Vandorom. Ovo istraživanje je obuhvatilo oko 900 startap preduzetnika širom sveta kroz ImpactHub mrežu. Naša hipoteza je bila da je za osnivače zaista teže da vode startap sa uticajem, jer moraju da ispune različite zahteve – od socijalnih do finansijskih. Stoga, osnivači startapa sa uticajem mogu brzo da dođu do sagorevanja (burnout-a). Podaci su pokazali da zaista smislen rad u startapima sa uticajem ima veliki pozitivan efekat na mentalno zdravlje osnivača i da oni percipiraju manji teret povezan sa svojim radom, što čak može smanjiti verovatnoću sagorevanja. Ali, nažalost, s druge strane, sukobljeni socijalni i finansijski interesi postaju izuzetno veliki teret kada se uključe eksterni investitori fokusirani na profit. Ovi investitori mogu očekivati značajne finansijske prinose, koje možemo zamisliti gotovo kao kamate ili dividende, za koje startap mora da pronađe način da vrati investitoru. Ovaj pritisak može biti ublažen angažovanjem investitora čiji je fokus na uticaju, koji su opušteniji u pogledu očekivanja profita i više se fokusiraju na generisani socijalni ili ekološki uticaj.
Kako bi banka, ili konkretno Erste, mogla da podrži ili pomogne u razvoju ovih preduzeća ili ovog ekosistema, kako bi se povećale šanse za uspeh?
Uloga banaka je da obezbede finansiranje, istovremeno pomerajući granice onoga što je moguće u socijalnom bankarstvu. Svaka zemlja ima svoje regulative u vezi sa bankarstvom, dugom i kapitalom, ali ne možemo očekivati od osnivača ili njihovih porodica da snose sav finansijski rizik. Pronalaženje inovativnih načina finansiranja je od suštinskog značaja, i velike banke poput Erste-a moraju preuzeti lidersku ulogu u tome. Na primer, mogli bi da razviju fondove za socijalni uticaj koji nude ulaganja u kapital perspektivnim startapima. U našem regionu „kultura kapitala“ je još relativno slaba i postoji malo direktnih poslovnih investitora. Mogu da zamislim model u kojem banke vode programe koji prethodno biraju preduzeća, procenjuju njihov rizik i predstavljaju ih drugim potencijalnim investitorima, uključujući pojedince koji bi ulagali uz jasno razumevanje uključenih rizika.
Šta mislite o programima za jačanje kapaciteta preduzeća, i posebno o novom Marc Impact Programu?
Nisam video mnogo programa za jačanje kapaciteta impact preduzeća. Postoje neki programi koji podržavaju startap preduzetnike, oni su obično inkubacioni programi, koji imaju cilj da razviju specifičnu poslovnu ideju do realizacije, sa jednim fokusom – da ideja zaživi. Marc Impact Program vidim kao nešto sasvim drugačije – on nije za početne ideje (seed ideas), već za relativno iskusne preduzetnike koji žele da postanu spremni za finansiranje, i zaista gradi kapacitete tima preduzeća. Očekujem da će ovaj program pružiti veoma uravnoteženu kombinaciju praktičnog iskustva i teorijskog znanja. Teorija se učesnicima može preneti kroz predavanja, dok praktično iskustvo dolazi kroz samostalno izvršavanje zadataka za razvoj sopstvenog preduzeća, uz vođenje mentora. Prikazuju se studije slučaja stvarnih neuspeha i uspeha, a treneri i mentori pomažu učesnicima sa višegodišnjim iskustvom u oblasti, bilo kao individualni treneri ili kao članovi panela, odgovarajući na njihove realne izazove.
Kada učesnici ulaze u program, donose svoj izazov ili prepreku koja ih sprečava da budu spremni za finansiranje, i tokom programa daju sve od sebe da reše taj izazov kroz znanje i iskustvo koje stiču. Dakle, očekujem da program podržava ne samo projekat ili preduzeće, već i osobu – preduzetnika. Tokom više od 10 godina rada u NGO Akademiji, naučio sam da ako razvijamo osobu, specifičan projekat možda i ne uspe, ali znanje te osobe ostaje, i njen sledeći projekat može biti uspešan.
U Centralnoj Evropi postoji percepcija da je Austrija znatno ispred u razvoju socijalne ekonomije i impact preduzeća. Da li je to tačno, i ako jeste, kako bi CIE mogao da stigne taj nivo?
Nisam siguran da je Austrija toliko ispred koliko neki misle. Iz mog iskustva, u CIE regionu postoji mnogo ljudi koji su duboko angažovani i spremni da se bore protiv prepreka. U Austriji bih aktere opisao više kao „debele i zadovoljne“. Mnogi pružaoci socijalnih usluga u toj zemlji rade u oligopolskom sistemu, tesno sarađujući sa državom. Austrija je visoko razvijena država socijalne zaštite, ali nije posebno inovativna niti inspirativna. Postoji rašireno uverenje da država treba da reši sve probleme, što ljudima omogućava da se opuste. Idući prema istoku, takav stav se mnogo ređe sreće.
Iako ovo može biti tačno, i dalje deluje da u CIE regionu ima manje donekle razvijenih impact preduzeća, bliskih spremnosti za finansiranje. Koji bi mogao biti razlog za to?
Ovo se prvenstveno svodi na finansijski ekosistem i raspodelu bogatstva. U Austriji, mnogi pojedinci i kompanije su dostigli nivo bogatstva koji im omogućava, i koji ih motiviše, da investiraju u društveno odgovorne ciljeve. U CEE regionu postoji manje takvih investitora. Nije da u CEE nema bogatih pojedinaca ili kompanija, ali uverenje da treba ulagati u društveno uticajne poduhvate nije tako rasprostranjeno. Ako bi u CEE bilo više dostupnog finansiranja, više impact preduzetnika bi se usudilo da razvija svoje projekte. Čak i u oblasti bankarstva, više banaka i većih odeljenja nudi socijalno bankarstvo u Austriji nego u CEE. Sama Erste Group bi mogla da ima veću ulogu u CEE nego u Austriji, finansirajući više impact preduzeća. Nadalje, takve investicione strukture uglavnom nedostaju u CEE, a one bi popunile prazninu u finansiranju preduzeća koja ne ispunjavaju standarde banaka. To su uglavnom privatni investitori, mnogi od kojih su manji.
Kako vidite obrazovanje vezano za socijalna i impact preduzeća u našem regionu? Da li na univerzitetima dobijamo šanse da učimo kako da uspemo u impact ekonomiji?
Čak je i Austrija po ovom pitanju daleko od razvijenog stanja. Naš univerzitet, WU Vienna, koji je jedna od najvećih poslovnih škola na svetu, ima Institut za menadžment neprofitnih organizacija, ali nudi samo dva kursa o socijalnom preduzetništvu. U poslovnim univerzitetima, čak i opšte obrazovanje iz oblasti preduzetništva koje nije vezano za impact, je slabo, a u CEE regionu to vidim kao katastrofu. Mislim da su većina, ako ne i sve CEE zemlje propustile šansu da fundamentalno reformišu visoko obrazovanje nakon pada gvozdene zavese.
Na osnovu dosadašnje saradnje, vidimo da su stari profesori ostali na ključnim pozicijama, dok su mladi, talentovani i entuzijastični saradnici ili studenti napustili svoje zemlje. Zapravo, mnogi od naših talentovanih studenata na WU Vienna dolaze iz CEE, i to cenimo, ali smo zabrinuti za njihove lokalne obrazovne mogućnosti. Verovatno premalo studenata iz CEE se vraća u svoje zemlje nakon studija u inostranstvu i koristi stečeno znanje u korist svoje zemlje.
Studije menadžmenta vezane za impact i održivost su, rekao bih, najjače u Velikoj Britaniji, a odlične škole vidimo i u Skandinaviji, kao i u nekim delovima Francuske, Španije i Italije. Ali, može se reći da se menadžment impact preduzeća najviše uči van univerziteta, kroz praksu i programe poput Marc-a, ili kroz institucije povezane sa ImpactHub-om.
